“Љубавник великог стила” – представа коју су волели сви Инђинчани

GrađanIN Razgovor

Представа “Љубавник великог стила” била је за многе омиљени део репертоара инђијског Културног центра, а изводили су је глумции и полазници Радионице Културног центра. Иако реклама за представу и даље стоји на овој установи, представа се данас не игра. О томе како су дошли на идеју да реализују ову представу, која је била улога Културног центра у свему томе, и о још много чему разговарали смо са Радованом Скенџићем, једним од глумаца.

Image may contain: 1 person, close-up

Када сте дошли на идеју да реализујете дело Реја Кунија?

-После Укроћене горопади, управа КЦ-а је хтела да радимо неку “лаганију” представу, комедију, која би била допадљивија публици. Избор стручног кадра КЦ-а  је био водвиљ Љубавник великог стила. Као и увек пробе су почеле у августу, а премијера је била у октобру.

Пракса Радионице КЦ-а је била таква од 2003. године када је настала. Представа је освојила награде где год је била одиграна, а играли смо је поред Инђије у: Црвенки, Кули, Јаши Томић, Иригу, Краљеву…

Image may contain: 4 people, people sitting, table and indoor

Радионица Културног центра остварила је значајне резултате, а многим њеним полазницима одредила и животни пут.

-Позоришна радионица Културног центра, својеврстан едукативни центар глуме и режије за младе, у периоду 2003 / 2010. постигла је значајне резултате на аматерској сцени Србије. У сарадњи са редитељем Јованом Грујићем и глумцем Иваном Јевтовићем, уз многе госте радионице, постављене су представе „Сан летње ноћи“, „Кући“, „Слуга двају господара“, „Сасвим обичан нови дан“, „Нешто као … бриљантин!“ …

Она је “направила” наше глумце и глумице Петра Милићевића, Александра Милковића, Теодору Марчету и Сташу Блечић… Због ње су, мислим, пронашли животни позив и Немања Ћеранић(режисер/монтажер), Страхиња Маџаревић(драматург) и Драган Николић(редитељ).

Image may contain: 2 people, people standing and shoes

Какву сте комуникацију имали са управом Културног центра?

-Управа културног центра је била са нама, није било недодирљиво измишљено митско биће. Све што је радила радионица радила је заједно са управом и уз пуну њену подршку.

Да није направљен Културни Центар 2003. године били би смо само још једна успутна паланка између Београда и Новог Сада. Радионица и њене представе су дале шансу многима да стану на даске које живот значе, а некима постале и позив.

Image may contain: 1 person

У последњих неколико година, глумци из Инђије добијају све веће улоге у позориштима широм Србије, али и на платну.

-Инђија није имала глумице и глумце, сада их захваљујући раду Културног центра од 2003. до 2016. има. Оно што је њима, по мом мишљењу, потребно је простор и подршка где ће моћи да реализују своје пројекте. Уколико постоји искрена жеља да Културни центар буде бољи, главна ствар у њиховим плановима не сме бити промена визуелног идентитета (тј. логоа у ћирилични), већ оснивање професионалог позоришта.

Image may contain: 3 people, beard

Тренутно у Инђији стасава група од неколико изузетно талентованих младих глумаца. Теодора Марчета, Кристијан Марковић…

-Имамо талентовану децу, треба им простор и подршка. Флоскуле о недостатку пара падају у воду после организације фестивала народне музике. Као што не очекујем да Плитвице доведу представу Југословенског драмског позоришта и финансирају пројекте наших глумаца, тако не очекујем ни да Културни Центар баца паре на Наташу Беквалац и Ацу Лукаса.

Како ти се чини однос садашње управе КЦ-а према глумцима и младим људима из те бранше?

Мислим да су неправедно скрајнути. Не видим нигде промоције активности радионице, аудиције, представе…
Као да је све стало. Што и билборд наше представе доказује.
Решење наравно није склонити билборд, већ направити нову представу.

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *